Посттридентски период: време промена и развоја у католичкој цркви

Термин „посттридентски“ односи се на период након Тридентског сабора, који је био главни сабор Католичке цркве који се одржао од 1545. до 1563. године. Сабор је сазвао папа Павле ИИИ и имао је задатак да се обрати изазови са којима се Црква суочавала у то време, укључујући протестантску реформацију и потребу за реформом унутар Цркве.ӕӕПосттридентски период карактерише низ значајних дешавања у Католичкој цркви, укључујући:ӕӕ1. Спровођење реформи које је одредио Тридентски сабор, а које су укључивале промене литургије, структуре Цркве и образовања свештенства.ӕ2. Контрареформација, која је била покрет унутар Цркве да се супротстави учењу протестантске реформације и да промовише традиционалније разумевање католичке доктрине.ӕ3. Успон језуитизма, који је био верски ред који је основао свети Игњатије Лојола 1540. године, а који је стављао нагласак на образовање, мисионарски рад и промоцију католичке доктрине.ӕ4. Развој барокне уметности и архитектуре која је постала популарна у 17. веку и коју карактерише китњаст и разрађен стил.ӕ5. Раст Цркве у Америци и другим деловима света, као европска колонизација и мисионарска активност довели су до оснивања нових бискупија и преобраћења домородачких народа у католичанство.ӕӕ Све у свему, посттридентски период је био време значајних промена и развој за Католичку цркву, јер је настојала да одговори на изазове реформације и да промовише традиционалније разумевање католичке доктрине.