Пост-никејско хришћанство: кључни период у историји Цркве

Пост-никејско хришћанство се односи на период хришћанске историје након смрти последњег апостола Јована у касном 2. или раном 3. веку. У овом периоду дошло је до развоја хришћанске доктрине и праксе, успостављања епископске структуре Цркве и ширења хришћанства широм Римског царства и шире.ӕӕ Термин „постникејски“ потиче од латинске речи „ниценум“, што значи „од или који се односи на Никеју“, што се односи на Први сабор у Никеји, одржан 325. године нове ере. Овај сабор је био кључни догађај у развоју хришћанске доктрине и праксе, јер је означио почетак периода формалних црквених сабора и успостављања јединствене доктрине за целу Цркву.ӕӕ Постникејско хришћанство карактерише неколико кључних развоја, укључујући:ӕӕ1. Успостављање епископске структуре Цркве, са епископима који служе као примарни вође помесних цркава и патријарсима већих градова који служе као вође већих региона.ӕ2. Развој јединствене доктрине за целу Цркву, што се огледа у одлукама раних сабора, као што су Никеја и Цариград.ӕ3. Ширење хришћанства широм Римског царства и шире, као мисионари и обраћеници преносили су веру у нове регионе и културе.ӕ4. Раст монаштва и развој аскетских пракси, као што су пост и безбрачност, као средства побожности и духовне дисциплине.ӕ5. Успон папства и развој римског бискупа као примарног вође Цркве, означавајући почетак католичке традиције.ӕӕ Све у свему, постникејско хришћанство означава значајну прекретницу у историји хришћанства, како је вера прелазила на транзицију од прогоњеног и маргинализованог покрета до доминантне силе у Римском царству и шире.