Разумевање Трикелије у старој грчкој архитектури

Трителеја (грчки: Τριτηλεια) је термин који се користи у старој грчкој архитектури да опише тип стуба који се састоји од три различита дела: осовине, капитела и абакуса. Вратило је вертикални пресек стуба који се протеже од основе до капитела, капител је горњи део стуба који подржава абакус, а абакус је равна плоча која чини врх стуба и служи као основа за ентаблатуру.ӕӕУпотреба трителије у старој грчкој архитектури може се пратити до архајског периода (око 650-480 пре нове ере) и настављена кроз класични период (око 480-323 пре нове ере). Трителија се често користила у храмовима, посебно у дорском стилу, где се сматрала карактеристичном одликом тог реда.ӕӕ Сматра се да је трителија служила у неколико намена. Прво, помогло је да се створи осећај равнотеже и хармоније у целокупној композицији зграде. Поделом стуба на три различита дела, трителија је створила визуелну симетрију која је пријала оку. Друго, трителија је можда коришћена за преношење осећаја снаге и стабилности, пошто су три дела стуба радила заједно како би издржала тежину ентаблатуре. Коначно, трителија је можда имала симболички или ритуални значај, јер се често користила у изградњи храмова и других светих објеката.ӕӕ Све у свему, трителија је важна карактеристика старогрчке архитектуре која је помогла да се створи осећај равнотеже, хармоније, и снага у грађевинама тог времена.