Моћ и ауторитет императорства у старом Риму

Императорство је термин који се користио у старом Риму да опише моћ и ауторитет војног команданта, посебно оног који је постигао велики успех на бојном пољу. Сама реч „император“ потиче од латинске речи за „командант“ и често се користила као титула за генерале којима је римски сенат или народ доделио ванредна овлашћења.ӕӕ У пракси, императорство је значило да генерал има овлашћења да командује војскама, доноси одлуке о војној стратегији, па чак и управља провинцијама или територијама које је Рим освојио. На императора се гледало као на вођу ког су богови изабрали да води римску војску до победе, а његова реч је била закон на бојном пољу.ӕӕ Концепт императорства био је уско везан за идеју „империјума“ или моћи и овлашћење које је римском генералу доделила држава. Империја је дала генералу право да командује трупама, доноси одлуке о војној стратегији и управља територијама које је Рим освојио. У пракси, империјум се често користио као начин да римска влада изврши контролу над својим територијама без потребе да их физички окупира.ӕӕКонцепт императорства играо је важну улогу у историји старог Рима, посебно током периода римске владавине. Република (509-27 пне). За то време, многи познати генерали, као што су Јулије Цезар и Помпеј Велики, стекли су велику моћ и утицај својим успесима на бојном пољу и добили су титулу императора од римског Сената или народа. Међутим, концепт императорства није био ограничен на републикански период, и наставио је да се користи у целом Римском царству (27. пне-476. н.е.).