Контроверзна историја Сатија: пракса ритуалног самоубиства у Индији

Сати (такође познат као суттее или сутее) је била пракса у неким културама Индије, посебно међу Раџпутима и другим хиндусима високе касте, где би се удовица заклала на погребној ломачи свог мужа. Ова пракса се сматрала обликом ритуалног самоубиства и сматрана је начином да се удовица придружи свом преминулом мужу у загробном животу.ӕ Пракса сати има дугу историју у Индији, која датира најмање од 4. века нове ере. То је било посебно распрострањено током средњег века, када се сматрало знаком поштовања и оданости да се удовица жртвује за свог мужа. Пракса није била ограничена само на Хиндусе, већ су је практиковале и неке муслиманске и сикхске заједнице.ӕПракса сатија је забрањена у Британској Индији 1829. године и од тада је забрањена у већини земаља у којима се раније практиковала. Међутим, било је случајева да жене и даље покушавају да почине сати последњих година, често као облик протеста или као начин да скрену пажњу на своје притужбе.ӕСати се сматра контроверзном и осетљивом темом, а њена историја и значај су предмет сталне дебате међу научницима и активистима. Неки га виде као симбол патријархалног угњетавања и родне неједнакости, док га други виде као племенити чин оданости и лојалности. Без обзира на нечију перспективу, јасно је да је сати имао дубок утицај на друштвено и културно ткиво Индије и других земаља у којима се практиковао.